Dr Ivona, žena izuzetne stručnosti, hrabrosti i humanosti
U jednom od budućih izdanja knjige Ko je ko u srpskoj medicini, njeno ime biće ubeleženo, kao žena izuzetne stručnosti, hrabrosti i humanosti. Znam da je bila jedan od najboljih djaka u Aleksinačkoj gimnaziji, jedan od najboljih studenata u istoriji Medicinskog fakulteta u Nišu, dečiji je hirurg, načelnik je odeljenja neonatalne hirurgije, predavač na katedri za hirurgiju….spisak je zaista dug, a još duži bi bio spisak radova koje je objavila i mesta na kojima je držala predavanja o svojim istraživanjima.
Uz sve te naučne obaveze, ona je uspela da bude brižna majka, supruga, dobar i human čovek, lepa i vitka dama. Obišla pola sveta, jer po prirodi voli da putuje.
Izabrala je jednu od najtežih grana hirurgije, dečiju hirurgiju. Kažem jednu od najtežih jer rad sa bolestima tek rodjenih beba je zaista komplikovan. Pred sobom, dr Ivona ima bebu, koja ne ume da objasni šta je muči, na dva koraka od bebe su roditelji, koji brinu hoće li biti sve u redu. Dečiji hirurg mora nizom veština, i teorijskog znanja da pronadje način i utvrdi pravu dijagnozu, a onda i kad zatreba, krenuti i u terapiju. Najčešće je reč o potrebi za nekom hirurškom intervencijom. Beba tada prvi put ulazi u stanje opšte anestezije, imunitet bebe treba preživeti sve komplikacije nakon operacije, treba i roditeljima pojasniti šta ih čeka. I sve to puta 5 u toku jednog radnog dana. Takav je posao svih dečijih hirurga, a dodatni teret je i to kada ste načelnik odeljenja i kada treba da organizuješ rad svojih kolega, kada brinete da se ne desi nijedan propust. Na svoja ledja je upravo dr Ivona sve to natovarila, pa je još uz to i predavač, vodi vežbe studentima, doktor je nauka, pa mora redovno da prati i piše o najnovijim dešavanjima u svetu medicine, kojom se bavi skoro 20 godina.
Još jednom podvlačim, reč je o izuzetno uspešnoj ženi, vrednoj poštovanja. Deo detinjstva proveli smo u istom dvorištu. Ivona potiče iz poštene porodice. Njeni su roditelji radili u lokalnoj trgovini, ima mladju sestru Tanju. Pokojnoj baba Mileni, sam bio jedan od omiljenih klinaca u dvorištu. Ivona je za sve nas još tada važila za najpametnije dete. Znam da su je redovno hvalili profesori u Gimnaziji, kao vrednog djaka, koji uvek sve zna. Uz sve to Ivona nije bila klasičan štreber, ona je znala i da izlazi, da se provodi. Bila je od onih studenata koji su znali da na pravi način organizuju, najvažniji resurs studentskih dana, a to je vreme. Kad je učila, ona je učila po desetak i više sati dnevno. Naravno uvek se nadje neko od profesora ko se napravi pametan pa takvom studentu zalepi devetku. Inače sve ostale ocene su bile, čiste i zaslužene desetke.
Znam da svime ovim što sam napisao rizikujem da se moja drugarica naljuti, jer je skromna i ne voli da se eksponira, ali ja imam potrebu da zabeležim i prstom ukažem na neke uspešne i genijalne ljude iz našeg okruženja….
D. M.
