Glupi telefoni ili zavisnost od istih?
U tramvaju. U redu u pošti. U restoranu, kafiću, baru… U školi. Na poslu. U gostima. U muzeju. Na faksu. Pa, čak i u pozorištu i bioskopu. Svi samo bulje u mobilne telefone.
Koliko je stepeni? Da li je kačio nove slike? Šta ima na „fejsu“? Koliko batak ima kalorija? Kad su izumrli dinosaurusi? I pregršt još pitanja na koje, izgleda, odgovor ima samo mobilni telefon. Zato se valjda i toliko blene u njega, ne bismo li saznali sve ono što nas interesuje. Jer, zaboga, jako smo radoznali. Samo je to u pitanju.
Elem, bolje biti neće. To nam je svima bar jasno. Bili su tu neki napori, neke klice trenda da se vraćamo na stare, nepametne telefone ali, slaba vajda. Već smo se srodili i tu pomoći nema.
„Koja je šifra?“ je postalo novo Ćao. Stočići u kafićima postaju sve manji da prime toliki broj telefona. Plaćamo ih sve skuplje. Lome se i kvare češće a kada ga zaboravimo u kući, nema te sile koja će nas odgovoriti da se ipak vratimo po njega, iako idemo na svadbu gde će biti bukvalno svi i prosto neće ostati niko ko bi mogao da zvrcne na telefon. A ako nam, ne daj Bože, ostane u gostima – u pola noći se vozi na drugi kraj grada a domaćin brižno čeka jer zna on koja je nevolja kad ostaneš bez telefona.
Ima i onih čudaka koji ga nemaju. To jest, imaju mobilni ali, na dugmiće i bez interneta. Bože me sačuvaj! Kako li ti ljudi prolaze kroz život, zdravi i čitavi, živo nas zanima. Kako taj vidi koju veš mašinu da kupi ili šta kaže horoskop za danas? Kako lepo, kao čovek, da javi da kasni i pomeri sastanak, par puta? Kako zna šta je kesten a šta orah ako nema onu genijalnu aplikaciju za prepoznavanje biljaka? Ili, kako li dozove taksi kad nema ni tu aplikaciju? Da ne pričamo o onoj koja pokazuje položaje zvezda ili podseća da pije vodu…
A gde su tu vesti, kamo influenseri i njihovi genijalni, britki i konstruktivni saveti (tipa kako od čokolade, glicerina i istrošenog labela da napravite novu grožđanu mast za usne)? Gde su igrice i zamišljena kraljevstva, luda putovanja nekih gumenih bombona i još beskrajno mnogo sadržaja? Ispade da u stvarnom životu nema ama baš ničega što bi nas zadržavalo tu i da se sve dešava na mreži.
Prijateljstva su na mreži, veze isto tako, poslovi se nalaze na taj način, svaki obrok je kao nepojeden ako ne osvane na Instagramu, tamo smo hrabri i borci za ljudska, životinjska i ekološka prava… Jako smo duhoviti, sofisticiranog ukusa za muziku ili filmove, jako lepi i mladi na slikama, vazda u provodu.
Nema veze što sedimo u potkošulji na staroj, oker i plišanoj fotelji, dok se krčkaju sarmice a baba plače nad zlehudom sudbinom uboge sirotice u turskoj seriji… Nema veze ni to što parketu ispadaju daščice a u sobi su posteri još iz osnovne škole iako je dečarac dobrano zagazio u tridesetu. To se ništa ne vidi na mreži. Odnosno, na drugim telefonima u koje bez kraja i konca zure svi oni koji su sa momkom u potkošulji nekakvi drugari ili poznanici. On je tamo Bog.
Slaže fazone, borben je kad dođe do nepravde, očajan kad umre čuveni književnik i filozof u 98. godini pa on baci neki njegov citat i pozdravi se sa njim, sa sve „čika“ ispred imena. Menja i deli stavove šakom i kapom, bluruje fleke i rupe na već pomenutoj fotelji pa se onda hvali današnjim ulovom sa buvljaka. Kad je malo nešto depresivan, ceo dan lepi optimistične izreke i one a la ranjeni lav koji će ponovo ustati i ušetati u borbu. Babina difenbahija koju prezire od detinjstva je sjajna fotka za upad kod one male hipsterke koja obožava retro cveće i žardinjere iz SIV-a. Sve se da doterati, lepo upakovati i prezentovati zainteresovanoj javnosti, a za stvarni život ko još ima vremena?
Ionako je dosadan.
Svi ti razgovori, sve te knjige, uživanje u tišini, penjanje na vrh brda, gledanje u oči – prezahtevno je i predugo traje.
A da vam dokažemo suprotno?
Hajde ovako:
Organizujte večeru. Pozovite najmanje 8 ljudi. Spremite brdo hrane. Iz glave ili maminog kuvara, ne sa telefona. Pustite ploču. Zamolite sve goste da ostave telefon na ulazu. Stišanog tona, podrazumeva se.
Sedite za sto. Budite i vi i gosti malo nervozni zbog nedostatka telefona. Uzvrpoljite se slobodno. Pomislite čak kako je ovo bila glupa ideja. A onda, zapodenite neku temu. Bilo koju. O ljubavi, poskupljenju hleba, besmislu štampanih medija u današnje doba, nešto o klimatskim promenama, plišanoj revoluciji, pandama i njihovom jelovniku… Bukvalno bilo šta.
Gledajte kako vaši gosti pale lampice u mozgu, pokušavaju da se sete, hvata ih panika što ne mogu da konsultuju Google, trude se još malo i onda krene.
Šta?
Kako šta?
Pa, prirodni, organski razgovor, neprekinut gledanjem slika kako se beba prvi put kupa ili jede čvrstu hranu. U kojem nećeš trijumfovati samo zato što imaš najbrže prste da proveriš info na netu.
Gledajte dalje kako se druženje polako odvija u najboljoj mogućoj atmosferi. Izdržite do kraja bez telefona, naglasite da je strogo zabranjena upotreba. I videćete, dobićete one stare prijatelje nazad. Što ste se za susret dogovarali bez greške, iako su postojali samo fiksni telefoni i njihovo nužno zlo – dvojnici. Posmatrajte radoznalo kako se debata zahuhtava, kako se javljaju oni što zaista znaju a oni pametnjakovići što svako malo konsultuju mobilni tokom neke rasprave – e, uživajte dok njih gledate kako ćute i grickaju nokte od neizdrža da provere o čemu se to priča!
Ipak, dozvolite onim prijateljima kojima su deca čuvana da na smenu i na sat vremena ipak provere telefon.
Ali, za sto da ga ne donose. On će već biti zauzet. I to cepkanom butkicom.
I na kraju, ubedite svoju ekscentričnu kumu da ipak ponese svoj telefon kad krene kući, ma iako ste joj otvorili oči i ona sada više ni živa neće taći tu đavolju aparaturu. Dogovorite sledeću večeru kod nje, pa zapamtite ko se sve javio da takođe ugosti, pa krenite redom. Neka ovo baš postane vaša stvar. Jednom mesečno večere bez telefona. U inat kendi kraš sagi.
