Šta naša deca uče na časovima veronauke

Razvijanje empatije, dobrote i velikodušnosti kod dece osnovni je cilj veronauke, koja  se u srpskim školama izučava sada već tačno 18 godina, smatra veroučiteljica Jelena Višnjić, i dodaje da je građansko vaspitanje jednako važan predmet i da je šteta što đaci ne izučavaju oba.

Veronauka je u srednje i osnovne škole uvedena pre tačno 18 godina, kada je tadašnji patrijarh Pavle, 2. novembra 2001. održao u Osnovnoj školi “Kralj Petar Prvi Karađorđević” u Beogradu prvi svečani javni čas katihizisa i time označio povratak veronauke u osnovne i srednje škole u Srbiji.

U pitanju je obavezni izborni predmet, jer deca moraju da odaberu hoće li slušatu građansku nastavu ili versko vaspitanje.

Foto: Vladimir Maksimović-Maxsan

Jelena Višnjić, veroučiteljica je u beogradskoj OŠ “Nikola Tesla”, koja je sa svojih 2.500 šaka najveća na Balkanu. Ona pre svega naglašava da je pre 18 godina veronauka vraćena u škole, a ne uvedena.

– Nema raskoraka između vernika i građana, verska nastava doprinosi društvenom napretku kroz negovanje tolerancije, demokratskih vrednosti, kulture dijaloga. Nema rivalstva između ova dva predmeta, velike su korelacije – objašnjava Višnjić.

– Žao mi je što se ta dva predmeta polarizuju, stalno suprotstavljaju, jer smatram da su oba veoma važna, i da je šteta što deca nemaju priliku da ih oba pohađaju.

Korelacija postoji i sa drugim predmetima, što ova nastavnica smatra značajnim: sa književnosti kroz analizu dela, sa biologijom i fizikom, zbog Darvinove teorije i Teorije velikog praska.

– Nema potrebe za rivalstvom, svaka nauka posmatra iz svog ugla, te tako deca dobijaju više uglova analize stvari. Da li je čovek nastao Božjim postanjem, ili je tačna Darvinova teorija, to su pitanja koja deca najčešće postavljaju.

U pitanju su osnovci, napominje veroučiteljica, još su mali za krupna filozofska pitanja, ali primećuje da deca koja pretrpe određene gubitke, lakše izađu na kraj sa tugom i jakim emocijama, pomoću vere.

– Češće se poveravaju profesoru verske nastave, a takođe ovaj predmet nema ocenu, pa mislim da je i zbog toga distanca manja – kaže ona, koja je od samog početka vraćanja veronauke u škole uposlena kao učiteljica verske nastave.

Jelena naglašava da je cilj i osnova ovog predmeta razvijanje dobrote i velikodušnosti, i to ne kroz nametanje, već kao dobar predlog, čime odbacuje mogućnost indoktriniranja ikakve dogme među decu.

Kada su u pitanju udžbenici za veronauku, oni su u izradi, a trenutno se koriste priručnici. Jelena Višnjić smatra da je veoma dobro što su autori tih budućih udžbenika upravo veroučitelji, koji rade sa decom i znaju kako da im razumljivo, u skladu sa njihovim uzrastom predstave materiju.

Kako se postaje veroučitelj?

– Zanimljivo je da su veroučitelji većinom žene. Veroučitelj može da bude samo osoba koja je završila Teološki faukultet, a za žene koje su ga završile, ova profesija je gotovo jedina mogućnost, imajući u vidu da muškarci mogu da se rukopolože u đakona, kasnije i sveštenika – kaže Višnjić.

Kada je u pitanju rad sa decom, obučeni su kroz metodološke i pedagoške predmete na fakultetu, i čak i praksu u školama, koju pohađaju tokom studiranja.

Status veroučitelja, 18 godina kasnije, nije regulisan, napominje ona. Svake nove školske godine potpisuju ugovor na godinu dana.