Zašto ljudi trpe ponižavanje

 

Možda ste se nekada zapitali zašto se ljudi ne pobune kada ih neko pljačka, iskorišćava i zlostavlja? Šta se dešava kada to postane opšte društveni fenomen? Da li se tu radi o opštoj, kolektivnoj “gluposti”? Da li žrtve to stvarno ne vide i ne razumeju, ili je nešto drugo u pitanju? 

 

Ovde možemo povući paralelu sa osobama koje su zlostavljane u porodici, jer se u osnovi radi o istom psihološkom mehanizmu. Na primer žene koje muž zlostavlja po pravilu dugi niz godina to same dopuštaju. 

Često ćemo od njih čuti da nemaju izlaza i da im partner preti i zaista je tačno da tokom niza godina u takvoj patološkoj vezi one zaista i dospeju u objektivno bezizlaznu situaciju. 

Ali svaka takva situacija, bilo lična ili kolektivna, nije nastala preko noći. Problem je narastao postepeno kao grudva snega kada se kotrlja niz padinu. Ta “grudva” obično ima početak u vaspitnom modelu u roditeljskoj porodici. 

Ako je devojčica navikla da vidi majku kako bespogovorno prima šamare, onda se u toj dečjoj glavici formira slika/model odnosa muškarca i žene. Detetu su roditelji prvi i često glavni model za oponašanje. 

 

 

Ta žena naprosto nije naučila ništa drugo, nikakav drugačiji vid komunikacije i odnosa. Zato ako ona kasnije i naiđe na nekog muškarca koji se sa poštovanjem odnosi prema njoj, velika je verovatnoća da je on neće privući, jer ona ne zna “šta bi” sa takvim nepoznatim, novim ponašanjem. 

Kako da odgovori na njega? Sa druge strane, ona vrlo dobro zna kako da odgovori na nasilje, jer je to toliko puta već videla i naučila. Naravno da je, spolja gledano, taj njen odgovor na nasilje neadekvatan (u smislu da ne rešava problem, već ga još i produbljuje), ali ona ne ume drugačije. 

Da vidimo sada kako iznutra, u svojoj glavi, ona izlazi na kraj sa tim spolja gledano očiglednim nasiljem. Na žalost, po pravilu uveravanjem sebe da on nije loš čovek, da je njihova veza dobra i da nema drugih boljih opcija. 

Tu se, dakle, radi o upodobljavanju činjenica i misli postojećim uverenjima. Ovo će možda šokirati sve one koji smatraju da su činjenice svetinja i da bi ljudi morali to da poštuju i da se u svom ponašanju ravnaju prema činjenicama i logici. 

I ja sama bih volela da je tako, ali na žalost priroda naše ljudske psihe, našeg mentalnog funkcionisanja nije takva. 

Naš um nije skrojen da traga za činjenicama i objektivnim (u praksi proverenim) istinama. Našem umu je prioritetan zadatak da nam pomogne da opstanemo, da preživimo. 

Zato, po pravilu imamo tendenciju da se opredeljujemo za poznata, već oprobana rešenja. Jedan od najranijih strahova koji ljudi po svojoj prirodi imaju, je strah od nepoznatog. Ovaj strah je vrlo “logičan” i ima adaptivnu funkciju. 

Razmislite o sledećem: Kada bi se praistorijski čovek susreo sa nekom nepoznatom životinjom, zar mu ne bi bilo “pametnije” da je se plaši i pobegne ili se sakrije, nego da joj trči u susret pun radoznalosti i oduševljenja? 

Ko ima veće izglede na preživljavanje: oprezni konzervativac ili oduševljeni radoznalko? 

Naravno, ima ljudi koji su radoznali i željni izazova, ali da bismo dostigli taj “luksuz”, potrebno je da prethodno imamo bazičnu sigurnost u životu. Osobe koje su zlostavljane, na žalost ovu sigurnost nemaju. 

Pretpostavljam da će mnogi intelektualniji umovi ovde da se pobune i da kažu da oni baš čeznu za novinom, da se ne boje nepoznatog, da ih zanima ono što je drugačije i novo i da su im činjenice svetinja, te da nemaju problema da svoje postojeće stavove preispituju i menjaju. 

Naravno i na sreću ima i takvih ljudi. 

Samo ne zaboravimo da nismo svi isti i da neko drugo ljudsko biće možda doživljava ovaj naš zajednićki svet na sasvim drugačiji način od nas samih.

Ali da se vratimo problemu konzervativnih (tj poznatih, uhodanih, starih) izbora, čak i kada nas oni očigledno i ponavljano dovode u neprilike i uništavaju nam život (kao na primer kod zlostavljanih žena). 

Ima li tu leka? Kako se izlazi iz tog začaranog kruga destruktivnih, samoponižavajućih uverenja i nasilničkih odnosa koji ta uverenja dalje produbljuju i održavaju (čak i transgeneracijski, sa majke na kćerku, kao što sam navela napred)?

U vezi sa tim imam jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je da ima leka, a loša je da se lek sastoji u dugotrajnom i upornom radu na sebi. Znači, rešenje nije tipa od danas do sutra. 

Ja obično kažem svojim pacijentima da ako su godinama ili decenijama funkcionisali po poremećenim matricama ponašanja, onda ne mogu da očekuju da će za dan ili dva da ih promene. 

To su tada duboko ukorenjene navike i duboko usađena uverenja koja zahtevaju dugo i dosledno odučavanje i dosledno uvežbavanje nečeg novog i drugačijeg. 

Prvi korak je uvek uvid u problem. Izdizanje u neku vrstu ptičije perspektive gde iz te tzv. meta-pozicije treba da sagledamo dinamiku dešavanja. Na primer: kada ja radim to i to, onda to podstiče drugog da uradi to i to. 

Takođe, prepoznavanje obrazaca koji nam se ponavljaju u životu. Na primer uočavanje da ne samo da mi je poslednji partner bio nasilan, nego i onaj pre njega i onaj pre, a i moj otac takođe prema majci. 

Ili prevedeno na kolektiv: ne samo da smo u Miloševićevo vreme obožavali i bespogovorno pratili odluke vladara, nego to radimo i sada. A ako pogledamo još dalje u prošlost, obožavali smo i Tita, pa i Aleksandra pre njega. 

Dakle to je jedan obrazac odnosa vlasti/manjine i naroda/većine, koji mi očigledno prenosimo generacijski i koji je postao neka vrsta automatske, nesvesne (neosvešćene) norme društvenih odnosa. 

Šta se zatim radi u psihoterapiji? Kada se uoči i shvati patološki obrazac u odnosima, onda se prelazi na traženje adaptivnijih alternativa. Kada te alternative pronađemo, onda treba da se nateramo da ih uvežbavamo. 

Zašto da se nateramo? Pa zato što je čovek po svojoj prirodi konzervativan, tj. sklon je automatici i navikama. Menjanje starih navika podrazumeva disciplinovano i ponekad na “o’ruk” uvođenje novog, stranog i na početku, po našem utisku, neprirodnog ponašanja. 

Tek kada se novo ponašanje dobro uvežba, tek tada dolazi osećaj prirodnosti i “normalnosti” tog ponašanja. Setite se kada ste učili da vozite kola. Da li ste se odmah, od prvog dana, osećali opušteno za volanom i da li vam je vožnja bila naprosto jedna rutinska aktivnost? Ili vam je bila potrebna vežba dok steknete rutinu?

U psihoterapiji nema lakšeg i bržeg leka. Kada “boli” duša mogu da se gutaju i psihofarmaci, ali oni imaju neželjene sporedne efekte, a i obično ne deluju na uzrok problema, nego samo ublažavaju simptome (deluju “kozmetički”). 

Jedini pravi lek je promena stavova i ponašanja, tj učenje novih i adaptivnih psiholoških veština kao i nakon toga aktivno menjanje okruženja (na primer napuštanje nasilnog partnera i zaobilaženje kasnijih sličnih likova u “širokom luku”). 

Za sve one koji se u ovom prethodnom opisu nisu prepoznali i koji su “imuni” na nasilnike, imam sledeću molbu: vi ste srećna manjina, koja nasilje gleda ipak koliko-toliko sa distance, u komšiluku. Budimo saosećajni prema žrtvama. 

Pomozimo im da i sami uvide šta rade (i sebi i svom okruženju). Pomozimo im da počnu da se izvlače iz tog vrzinog kola. Zapitajmo se: kakva osoba želim da budem prema drugima? Kakav primer želim da dam svojim stavom i svojim ponašanjem? 

Šta ja mogu da doprinesem drugima i društvu u celini? Zar to nije celishodnije i plemenitije od kukanja nad sopstvenom “zlom sudbom” i nad nasilnim i “glupim” komšilukom?

Što se kolektivnog nivoa tiče, ovde mi pada na pamet jedna odlična knjiga dvojice ekonomista, Acemoglu i Robinson, Zašto narodi propadaju (Why nations fail). 

Čitajući knjigu stekla sam utisak da se i na ekonomskom i političkom nivou, kao i na nivou pojedinca, može uočiti taj isti fenomen upadanja u vrzino kolo, u tu negativnu spiralu sa jedne strane izrabljivanja, a sa druge gubljenja poverenja u mogućnost da dobro pobedi. 

Ta kolektivna trauma i tzv naučena bespomoćnost, vodi tome da čak i kada bi objektivno moglo nešto da se promeni na bolje, mi to i ne pokušavamo, jer smo potpuno izgubili veru u dobro i veru u sopstvenu snagu i moć. 

Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeut